Jednom sam umalo na sajmu antikviteta kupio zelenu kornjačicu od mermera (ili nekog sličnog tamnozelenog kamena) kojoj je bila okrnjena zadnja desna nožica – da bih je poklonio za rođendan jednoj vrlo dragoj i meni bliskoj osobi. Poznato je da se kornjače smatraju amajlijom blagostanja i sreće, ali nije to jedino što me je privuklo toj maloj figurici. Čim mi je pogled pao na nju, počeo sam da u glavi razvijam nevjerovatne priče o tome kako je ta nožica polomljena… Možda ju je neki mladi oficir poklonio svojoj draganoj pred sam polazak u rat? Sobarica je oborila sa komode dok je brisala prašinu… Ili, možda ju je ona poklonila njemu, pa je okrnjena negdje u rovovima… Možda je ta kornjačica bila nečije neprocjenjivo blago, i stajala je u jednoj od onih kutija za blago, koje imaju svi klinci, zajedno sa još par klikera porculanaca, sedam sjajnih čivija, velikim kolutom tankog nailona za lov na ptice i metalnim grbom JNA kojeg je otac donio jedne prilike kad je došao na nagradno odsustvo. U predveče sedamnaestog jula ko-zna-koje-godine ju je dječak zakopao u dvorištu, kao što svi klinci kopaju svoje blago i maštaju da će ga jednom iskopati. Ali onda je zaboravljena, zamijenile su je duge noćne šetnje, stidljivi pogledi, znojavi dlanovi, nespretni poljupci skriveni od pogleda gustim mrakom i ludačko pumpanje srca. Posle mnogo godina, tom se dječaku rodila prva kćer i odlučio je da joj pokloni nešto vječno, da je stalno podsjeća na to koliko je voljena. Pokloniće joj lipu, posadiće je tu u dvorištu, da rastu zajedno, da se zavole, da se štite, da budu jedna drugoj najsigurnije prijateljice… Kad je osmi put zaboo kramp u zemlju, udario je u nešto tvdo i kao da je čuo bolan cijuk. Kleknuo je, razgrnuo zemlju rukama, i ugledao razbijenu drvenu kutijicu, sedam zarđalih čivija, par klikera, kolut nailona i… Malu zelenu kornjačicu kojoj je polomio nogu. Samo je klonuo na toplu zemlju i zaplakao, snažno, oslobađajuće, kao da je ponovo dječak. Sjutradan je na uzglavlju kolijevke njegove kćerke osvanula kornjačica sa okrnjenom nožicom… Možda ju je neki suvonjavi trgovac duge njegovne brade donio iz Kine ili Indije svom razmaženom sinu, pazeći čitavim putem da se ne okrnji ili zagubi. Držao je u njedrima i gladio, dok se klatio na sjedištu trošne kočije, ne bi li mu sinčić manje nedostajao. Kad je napokon stigao kući snažno je zagrlio svoje dijete i dao mu kornjačicu, a ovaj je, nezadovoljan poklonom, tresnuo o pod… Srećom, nisam je kupio, jer je prevejani trgovac antikvitetima rekao neku astronomsku početnu cijenu, nadajući se da pred sobom ima naivčinu koja će odmah bez riječi platiti, ili da ću se u najgoru ruku cjenjkati sa njim. Pošto nisam (toliko) naivan, a i ne volim da se cjenjkam, ljubazno sam mu zahvalio i otišao na drugi štand. To je bio samo povod da odustanem od kornjačice, a uzrok je bio osjećaj da takav poklon neće baš naići na razumjevanje. I bio sam u pravu, vjerovali ili ne, jedan drugi tip donio na poklon pepeljaru u obliku kornjače i bio je meta raznih pošalica čitave večeri, uprkos pričama o blagostanju i sreći koje ona treba da donese ili sačuva. Uglavnom, htio sam da kažem da volim takve poklone, koji imaju neku drugačiju vrijednost od materijalne. Sitnice, čija priča počinje onog trena kad su mi poklonjene, ili se pak samo nastavlja i obogaćuje. Prosto rečeno, volim poklone koji su, hajde da kažem, suveniri nekog trenutka, dana, razdoblja mog života… Kapije, koje čuvaju i vode u neka sjećanja koja bi bez njih bila davno zaboravljena. Zato često i kupujem baš takve poklone, iako su ljudi danas uglavnom okrenuti nekim drugim kvalitetima – važno im je da im je poklon koristan, funkcionalan, da ima konkretnu upotrebnu vrijednost, kao na primjer komad garderobe, mobilni telefon, mp3 plejer i slična potrošna roba. Za takve ljude su moji pokloni uglavnom pravo razočarenje. Ali šta da radim, što mi je osoba za koju ga biram važnija, ja tražim poklon koji je dugotrajniji i sitniji – da bude dostupan samo njoj, da ga drži u svojoj kutijici za blago i da ga izvadi iz nje samo onda kad poželi da misli na mene… Suvišno je reći da takve poklone najviše i cijenim, jer oni mi govore da me osoba koja mi ih daruje poznaje. Naravno, ako ikad poželiš da mi kupiš sat od 20.000 eura, ili Jaguar E-tip iz 1961. godine, zanemari svu ovu priču. 
Rijetki ljudi koji su jaki, u smislu da imaju nepokolebljiva uvjerenja, mjerila, ustaljen način reagovanja i ponašanja, ljudi koji nikada namjerno neće načiniti zlo drugome, često naivno misle da su svi kao oni… Zato im se dešava da od (bliskih) ljudi imaju previsoka očekivanja, nešto što oni prosto nisu u stanju da ispune. I kad shvate da su pogriješili, onda kad ih razočaraju, reaguju burno, „udaraju snažno“ i „udaraju nisko“, često sa namjerom da „ubiju“. Kao ranjene životinje, zato što su mislili da neko njima blizak, neko u koga su beskonačno vjerovali nije u stanju da im uradi „ovakvo nešto!?“. Zato ih toliko i boli. Takvi ljudi teško praštaju. Ali, uz sve te udarce koje pretrpe dolazi i nagrada – obično su voljeni od okoline i ljudi uglavnom osjećaju potrebu i želju da ispune njihova očekivanja. Nama slabima se razočarenja mnogo rjeđe (ako ikada) dešavaju. A i kad se dese, ono što ih je uzrokovalo bude brzo oprošteno. Zato što smo mi dobro svjesni ljudskih slabosti, znamo na šta čovjek može da spadne, znamo koliko mogu biti snažne te sitne strasti koje vuku ka dnu. To nas čini mnogo opreznijima – nepovjerljivijma, ako baš hoćeš – u opštenju sa ostatkom svijeta. I život nam je bez sumnje mnogo manje stresan, makar po tom osnovu. Ali zato plaćamo cijenu na drugoj strani: naše interakcije sa drugima su obično površne, prazne, neispunjavajuće. I ovo vrijeme koje nam je udijeljeno provodimo sa tom prazninom u sebi, stalno pokušavajući da je ignorišemo, kao smrad ili bol. Eto. To je moje mišljenje.
Teško je kad nemaš neko mjesto koje zoveš svojim, kad moraš stalno da se seliš iz grada u grad, i nigdje se ne zadržiš dovoljno dugo da se potpuno opustiš, ili, pak, dovoljno kratko da ne bi imao vremena da se počneš opustati. Taman kad pustiš kakve-takve korjene, kad sebi stvoriš neki život, kad formiraš svoj krug – dođe vrijeme da se ide. Mada, nisu meni toliko teški odlasci, ne… Ono što nikako ne volim su – vraćanja. Kad se vratiš među ljude koje više i ne poznaješ, i svima si drag, ali bi svi mogli i bez tebe, mjesta koja su ti poznata, a opet nekako hladnija i drukčija nego što su bila kad si prvi put tu bio. I svuda pripadaš, a ne pripadaš nigdje, ne pripadaš nikome. E, to je život kojim ja živim. I kad me neko pita odakle sam, ja ne znam šta da mu kažem. Odsvuda, pusti… Šta drugo da kažem? Molim se za dan kad ću konačno moći da kažem: „Ja sam iz Tog-i-tog grada, to je moj grad. Tu živim, tu sam srećan, tu plačem, tu ljubim, tu tugujem i gdje god da odem, koliko god tamo da ostanem – ja ću se vratiti mom gradu, mom domu.“
Nedelja je humora po blogovima… Inicijativa je potekla od Veštice, a onda je počela da kumuje i Breskvica – i ja jednostavno nisam mogao da odolim. Ovo što postavljam nije mojih ruku djelo, autorska prava pripadaju organizaciji The Books Of Knjige, ali dobro ilustruje humor koji mi „paše“, pa eto… Nadam se da mi momci iz TBOK neće zamjeriti, ovo je zbog njihove promocije. 
II pismeni zadatak iz The Books Of Knjige jezika
CETINJE U JESEN
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi, kao i u svakoj jeseni. Meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i tako treba. A kad mu je brata maska gađala među rogove nije tako mislijo. Domaćice spremaju zimnice. Ja sam srećan. Grad je pun lišća, a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer je ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struja u kuću, pa mama kaže za elektro – distributere: „To su jedna govna!“, a nije mislila na tom načinu kad ni je kuća bila puna struje.
Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istoj curi. To je mala, od pašanoga mi Vera. Ja je zovem Vjera, jer me stid da se odvajam od društva.
I ove jeseni tice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostale. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Đed kaže da su one ptičiji proleterijat, a nije tako mislijo kad nam se roda posrala na fiću, pa je fata do Špadijerskoga vrha. Đed je tada slomijo nogu, a tu rodu je ubijo ujak Vlado dva dana poslijed golijem rukama. On kaže da se branila ka čojek. Meni je bilo žao, a žao mi je i đeda koi je slomijo nogu, ali žalije mi je rodu jer je đed živ, a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomijo nogu, a da je ona ubila đeda pot Špadijerski vrh (planina u Cetinje), mada bi mene bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje bilo da se ujak Vlado posra đedu na fiću i da ga je đed ubio šjekirom, ka što je tio babu jedne rede, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me je ujak Vlado (rak ga izijo), šklepijo u zastavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda, pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.
Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupijo petarde kod Paljevića u Donje polje. Oni nemaju para za leb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je đed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Zelja što dolazi s broda. On je bogat čovek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brodu.
Poslijed ih mi teško izbačamo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega, jer mu ih je ža da se svade s mamom po vas dan. A nije tako mislijo kad su mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je io u našu kuću.
Neznam što bih još pisao od jeseni, još sem da je volim i njeni plodovi nama đeci daju vitamine da bismo postali jaki.
Radenovčić Slavujko VI3
.jpg "novinski_isjecci")
"Mora da je stvarno, bilo je u novinama."
…
