Neke nove knjižice…

Znam, znam da sam više dosadio sa knjigama… I baš me briga.

Ovog čovjeka sam otkrio sasvim slučajno (ili ne?) tražeći neke druge knjige, i mogu reći da me je oduševio. On je na istoj misiji kao što su bile Veštica i Breskvica tokom „nedjelje smijeha“, samo je on tome posvetio čitav svoj život. Zove se Džon Gordon (eng. Jon Gordon) Do sada je napisao četiri knjige, od kojih sam ja pročitao samo četiri i to po dva puta. FENOMENALNE SU! A kad ja to kažem, onda sigurno te riječi imaju neku težinu, jer sam ipak ja moralna i intelektualna veličina kakva se rijetko sreće. Nego, šta sam ono htio da kažem?

Knjige su namijenje prvenstveno poslovnim ljudima (kako se danas moderno kaže liderima i menadžerima), ali sasvim su primjenjive i u privatnom životu. Manje-više sve govore o načinima izliječenja od negativnosti i apatičnosti, i tehnikama za motivisanje sebe i drugih. U suštini.

Knjige su na engleskom jeziku (laganom, vrlo čitljivom i razumljivom), pa ko voli nek’ izvoli. Ja ih stvarno od srca preporučujem, i da ih ima u našim knjižarama kupovao bih ih „za sve pare“ pa onda dijelio svima koji mi išta znače u životu. Možda ih i ima, ali ja nisam našao. Ako neko zna gdje se mogu naći – biću zahvalan za tu informaciju. Poslaću mu/joj prvi primjerak koji budem kupio – i to sa mojim potpisom i posvetom.

Možete ih preuzeti odavde  (PDF fajlovi spakovani u RAR arhivu, 4.22MB)

Hvala na pažnji. Ajde zdravo sad. Valjda me neće ovi skembati zbog piraterije i povrede autorskih prava. OVO JE U IME PLEMENITIH VIŠIH CILJEVA!

Zvijezde

         Da bi stigao do zvijezda, nekako mi se čini da moraš da kreneš putem koji vodi preko blata. Makar mi tako iskustvo govori… A meni se nikako ne ulazi u blato, iako smatram da pripadam gore… Gledam neke ljude oko mene – oni su drage volje, trčeći, ušli u blato i još uživali u tome. Sad su ispred mene. Daleko, daleko ispred mene. Ne smrde na blato, davno su ga se odrekli i sprali sa sebe. Njihovih putešestvija po blatu se sjećamo samo mi rijetki koji tim putem nismo htjeli ili mogli krenuti. Ali, mi o tome ćutimo… Malo zato što nas nije briga, a malo zato što nas niko ne bi ni slušao.

Funkcija orgazma

         Po starom dobrom običaju, u Studenjaku čovjek teško može da uživa u privatnosti svoje sobe. Tu se ulazi, izlazi, piju se kahve, niko nikoga ne šljivi ni za šta, tako da… U svakom slučaju, ja kad nisam raspoložen za besmislene razgovore legnem fino na krevet u predsoblju (tako zovemo prvu, manju od dvije sobe iz kojih se sastoji naš apartman  ) i uzmem da čitam. Ali opet, tuda svi prolaze, te u WC, te tamo te ovamo, ludnica… I niko ne može da te fino ignoriše, nego moraju nešto da pitaju, da traže, da kažu. Tako, prolazi jedna plavušica i pita: „A šta to čitaš?“ Već po malo iznerviran, digoh pogled sa knjige i rekoh: „Funkcija orgazma“. Ha, ha, samo je ušla bez riječi u veliku sobu, i posle te večeri je više nisam gledao. Sigurno je pomislila da sam nekakav manijak (a nisam, očigledno ). A tu je knjigu donio cimer od nekud, misleći da je jedan od onih „Kako da izludite svoju partnerku“ priručnika. Međutim, ja kad sam vidio da je autor Vilhem Rajh, znao sam da je neka mnogo ozbiljnija materija psihološke prirode i odmah sam uzeo da je čitam (inače ne bih, Bože sačuvaj ). I nisam se pokajao. Preporučujem svima koji nisu pročitali ovu knjigu da je obavezno nađu i pročitaju. Zastupa teoriju da su sve ljudske neuroze izvorno uzrokovane zajaženom i neispražnjenom seksualnom energijom - usled orgastičke nemoći pojedinca, i suprotstavlja se društvu koje čini sve da onemogući potpuno seksualno oslobođenje jedinke. Neću je sad prepričavati, iz straha da je ne uprostim i na neki način ne umanjim vrijednost koju njegove pouke imaju, ali evo jednog citata koji je meni baš interesantan:

Patrijarhalno, autoritarno razdoblje ljudske istorije pokušalo je da sekundarne, protivdruštvene nagone obuzdava nametanjem prisilnih moralnih ograničenja. Stoga takozvano kulturno ljudsko biće predstavlja živu strukturu sastavljenu od tri sloja. Na površini je veštačka maska samokontrole, prisilne, neiskrene učtivosti i izveštačene društvenosti. Nešto dublje je drugi, frojdovski sloj „nesvesnog“ u kome su, kao u kavezu, sadizam, gramzivost, pohotljivost, zavist, nastranosti svih vrsta i slični podsticaji koji, pri tome, ne gube ni najmanji delić svoje snage. Drugi sloj je proizvod kulture osporavanja seksualnosti; svesno se doživljava uglavnom kao ogromna unutrašnja praznina. Sasvim duboko, u trećem sloju, žive i deluju prirodna društvenost i seksualnost, spontano uživanje u radu, sposobnost za ljubav. To je biološko jezgro građe čovekovog karaktera, nesvesno i zastrašujuće; u suprotnosti sa svakim oblikom autoritarnog obrazovanja ili političke vlasti. Istovremeno, predstavlja jedinu čovekovu nadu za savladavanje društvene bede.

P.S. Naslov knjige sam iskoristio samo da bih povećao interesovanje za tekst. Hahahahahaha

Dobro dijete

         Ja sam nekako u svom okruženju uvijek bio neka vrsta poželjnog uzora, onaj tip kog bi stariji pominjali prilikom „Zašto-ne-možeš-da-budeš-kao-on?-Vidiš-kako-on-to-radi?-Vidiš-kako-njemu-ne-mora-da-se-kaže?“ predavanja drugim klincima. Kratko rečeno – dobro dijete. I to mi je uvijek smetalo, kad me hvale, kad govore kako sam sjajan dečko, kako bi svi trebali da budu više kao ja i slična stranja (čik izbaci uljeza ). Ne zato što sam ja (bio) skroman, nego što sam znao da nisu u pravu. Ja nisam ni malo, ni najmanje, bio dobar – makar ne u tom njihovom smislu. Nisam ni danas. I usput da kažem, nikako ne volim dobru djecu. Užasavam se dobre djece. I dobrih ljudi. Finih ljudi. Kad god sam na takve nailazio držao sam pristojno odstojanje. Ili ako sam baš morao da im priđem – dooooobro sam pazio da mi ne zađu za leđa. Nego, to je neka druga priča… Da nastavim… Odrastao sam u velikom, baš velikom društvu, i tokom tog perioda života upoznao razne ljude. I dobre i loše. I mada sam ja bio dodijeljen timu dobrih, moja rođenjem stečena kolebljivost u kombinaciji sa deficitom socijalnih vještina učinila je da uvijek nekako budem na granici, ni tamo-ni ovamo, niti vino niti voda, što bi ono rekli… Makar sam ja tako vidio stvari. I bilo to blagoslov ili prokletstvo, ko će ga znati, jedno je sigurno: bio sam u prilici da posmatram sa distance. I dobre i ove druge. I ne samo njih, nego i one koji određuju ko je dobar, a ko loš (one koje su ranije rasporedili u timove neki koji su i sami bili raspoređeni od strane nekih ranije raspoređenih…….), nazovimo ih Sudijama. I zapazio interesantnu stvar: loši rade to što rade, je li, loše stvari. I zbog toga, prirodno, budu prije ili kasnije i zvanično škartirani od strane Sudija u tim loših – što im donosi neku vrstu privilegije: prestanu da ih gnjave. Od tog momenta, šta god da urade, koliko god stranje da naprave, nema veze – u takvom su timu. U stvari, što više žešćih stranja naprave, to nekako postaje prirodnije i bolesno poželjnije ponašanje. A dobri, je li, rade dobre stvari, fino se ponašaju, izvolite-hvala-molim, žive baš po meraku Sudija. Uglavnom. Jer, s vremena na vrijeme se, ipak, desi da omanu, da i oni naprave neko stranje. I može to da bude ne znam koliko sitno stranje, neuporedivo sitnije od najsitnijeg stranja nekog pripadnika tima loših – džaba je. Jer stranja se u timu dobrih ne tolerišu. Ni najmanja. I onda mu, tom dobrom, prirede Pakao. Istinski Pakao, ne onaj o kom slušamo u pričama za laku noć. To je toliko strašno, da je teško i posmatrati.“Pa zar i ti?! Samo ne ti, bilo ko, ali ne ti! Razočarao si nas… Ko bi rekao?! Ispod mire đavoli…“ MA DA SE BRE NOSITE U TRI LIJEPE PIbiiiiiiiiiiiiiiiiip MATERINE! E, sad mi je lakše… Nego, šta sam ono htio da kažem? Najbolje je, ako se ikako može, da ne pripadaš nijednom timu. Ali to je vrlo teško, i nije za svakoga. Druga po redu najbolja solucija je da budeš u timu loših, jer te onda, kako smo već rekli, Sudije ostave na miru, dignu ruke od tebe, prestanu da brinu. Najgore što sebi neko može da učini je – da bude dobar – da provede vijek ispunjavajući norme nekih tamo gubitnika, koji će ga zauzvrat potapšati po ramenu s vremena na vrijeme i dozvoliti mu da bude dio njihovog društva. Eto, to je moje mišljenje. Valjda će neko i shvatiti… 

         I samo da napomenem za svaki slučaj, pojmovi: „dobar“, „loš“, „stranje“, „prirodno“ i sl. u ovom tekstu imaju bitno drugačije značenje nego u ostalim tekstovima. To je valjda jasno, ali da ja isto napomenem…

E, i SREĆNA VAM NOVA GODINA!!!

Za Vešticu – kratak komentar

Ovo je trebao da bude odgovor na komentar, ali mi se učinilo malo previše. Evo…

Pročitao sam „Kad je Niče plakao“. Po tvojoj preporuci. Hvala ti. Htio sam da napišem poseban tekst o tome, ali sam dao knjigu na čitanje pa sam čekao da je dobijem nazad zbog citata i sl. No dobro, kad je već prilika, pretpostavljam da će jedan kratak komentar biti jednako prikladan. Da prvo zavšim sa komentarisanjem knjige, a onda ću da se osvrnem i na ostalo:

Odlična je. Pročitao sam je za dvije noći, onako „po malo pred spavanje“. I to mojim čitanjem, koje uključuje neprekidno vraćanje, zastajanje, podvlačenje, razmišljanje, pisanje, upoređivanje, ponovno vraćanje… Prosto nisam mogao da je ispustim iz ruku. Jako interesantan roman, dinamičan, pun čovjeka…

Tako bi glasio moj komentar kada bih mogao da se otmem utisku da je Jalom iskoristio likove Ničea, Frojda, Brojera i drugih iz jednog jedinog, prizemnog, razloga: da poveća prodaju knjige. Koliko god ja želio da mu pružim „benefit of the doubt“ – ovaj zaključak me preplavljuje. Opet, zbog kvaliteta priče, mogao bih to da mu i oprostim da su tvrdnje koje iznosi makar malo manje bezobrazne. Sad ću pokušati ovo da obrazložim. Ničeova filozofija (o kojoj ja znam jako malo, ali to se iz dana u dan mijenja) je jako, jako… Kontraverzna? Možda to nije najbolji izraz, ali… Hoću da kažem, nije baš „pitka“, ide protiv većine stvari koje su mene, a vjerujem i druge, učili. I ne samo to, ona se protivi i većini stvari koje gro ljudi osjeća. Možda je Jalom smatra besmislenom, lucidnom, smiješnom čak – to je njegovo pravo. Ali tvrditi (a to autor besramno čini kroz čitavu knjigu!) da je Niče bježao u svoju filozofiju zato što je alternativa bila isuviše bolna, okrutna, da pokazuje ravnodušnost i čak prezir prema „stadu“ koje ga ne prihvata – zato što žudi za pripadnošću tom istom „stadu“, da se na taj način brani, E TO JE NEČUVENO! NEPRIHVATLJIVO! Zato, i „samo“ zato, ovu knjigu nikada nikome neću preporučiti. Ko zna, možda to jeste istina, možda je Niče stvarno imao ovakve dileme, možda je stvarno bio mizantrop, možda je stvarno samo žudio za prihvatanjem i ljubavlju, za divljenjem gomile, ne znam. Ne zna ni Jalom, ubijeđen sam (ili, ako zna, onda mu svaka čast, odlično se drži), i nema pravo to da tvrdi! Obezvrijediti jedan čitav život (usudiću se da kažem jako vrijedan život), predstaviti ga kao konstantno laganje sebe i drugih, kao promašaj, zarad sopstvene dobiti i/ili popularnosti – to je sramno. Možda izgleda da sve ovo primam isuviše lično. To je zato što i primam lično, jako lično. Već sam pisao o onome „Tebe niko ne voli„, ti Veštice sigurno znaš o čemu se radi. E, pa, isti taj dečko mi je nekoliko dana posle tog razgovora rekao i:

-Znaš niko o tebi nema lijepo mišljenje.

U mom stilu, odgovorio sam mu  – Kao da je meni stalo do njihovog/vašeg mišljenja.

-Pa naravno da tako govoriš, poludio bi u suprotnom.

I ja sam zanijemio. Paralizovan. Zatresli su se sami temelji mog bića. Prvi put u mom životu, neko me je napao na ovaj način. I to neko za koga sam smatrao da definitivno nije kadar za takav jedan presjek. To je jedna od mojih najvećih mana: jednom formiram mišljenje o nekome, i prestanem da ga osvježavam, prilagođavam. Mada, iskreno govoreći, i dalje sam ubijeđen da je ova replika tuđeg uma djelo, i da je moj sagovornik samo ponovio meni u lice… Nego, to je neka druga priča. Tad sam stvarno ostao bez riječi, i prešao sam pokunjeno preko svega, jer sam se iskreno zapitao: Da nije, kojim slučajem, u pravu? Da li je moguće da nabjeđujem sebe, da bježim od istine koja je neizdrživo teška, razarajuća? Da li je moguće da sam toliko jadan? Nikad mi to nije palo na pamet, ali to ti je uobičajeno za zablude – nismo ih svjesni. Od te večeri je prošlo dosta vremena, a ja sam tek prije nekog vremena došao do čvrstog odgovora. I to teškom mukom, probijajući se kroz brojne dileme, okrutna pitanja i samo-seciranja do besmisla. Ne. Meni stvarno nije bitno, ja stvarno ne osjećam potrebu, ja se zaista ne osjećam dijelom svega toga. Ja sam DRUKČIJI. Možda gori od većine, možda bolji, ne znam, ali sasvim sigurno drukčiji. Jeste, naravno, i meni je potrebno da budem prihvaćen, voljen, poštovan… Ali… Teško mi je da se izrazim… Primjer: ja volim na jako čudan (čudan većini, meni nikako ne) način, i potrebno mi je da budem voljen isto tako. Bez dodatnog tereta. To je sve što mogu da kažem, ostalo pripada kategoriji „neizrecivo“. Ha, ha, vjerujem da će ovo biti težak ispit čak i za tebe…

Uglavnom, htio sam da kažem da je nekome ko ove stvari nije DOŽIVIO sigurno teško da povjeruje u njih. Ja iskreno mislim da Niče nije imao ni najmanju sumnju u osvoje učenje. Ali, to sam samo ja, možda sam lud. Mada, uzevši u obzir da je Niče poludio tek u 44. godini – možemo pretpostaviti da imam još cirka 22 godine do ludila.

 

 

 

Ne znam šta da napišem o drugom dijelu tvog komentara, a da se ne ponovim. „I najtvrđi kamen će se okrnjiti ako ga dovoljno puta udari val. A kamoli čovjek slab poput mene.“ Sad govorim u svoje ime: ti se sklanjaš, ćutiš, izoluješ se, ne tražiš ništa od njih… Dopuštaš da te smatraju budalom, samo da bi te ostavili na miru… Ali ne. Kao da od toga žive, sa svih strana obleću, ulaguju se, smijulje, miluju, „poštuju“… Dok ne okreneš leđa. Kad ostanu jedni sa drugima, u svojoj niskosti (ili visini, ko zna?), povlače tvoju sliku po prašini. Zato što tebe ne smiju. Bez ikakve potrebe. Oni tebi ne znače ništa, a ti njima kao da si sve. Ma već sam pisao o ovim stvarima… Dosta je.

Možda je Niče bio uskogrud, jadan, ogorčen, ko zna… Iz moje i tvoje perspektive.

„Duhovna aristokratija“… Dopada mi se. Šta da ti kažem, nije to moja bajka…