Poruka

Depresivan… Nesrećan… Isfrustriran… To su samo neki od brojnih sličnih epiteta koje su mi prikačili razni poznanici (mahom prijatelji i rodbina) nakon čitanja tekstova na ovom blogu. Uprkos mojoj usrdnoj molbi da o njemu nikada ne pričamo (usput, hvala svima koji ne spadaju u ovu grupu). No dobro, valjda je to interesantna tema. Imaš priliku da zaviriš u nečiju dušu i taj neko očekuje od tebe da o tome ćutiš? Ma da… U svakom slučaju, nakon toliko psycho seansi sa svima vama mogu samo sa žaljenjem da konstatujem da sam i dalje samo – neshvaćen. A iz toga valjda proizilaze sva druga stanja i osjećanja koja ste mi dijagnostifikovali.

Ali to što me rijetko ko razumije je moja krivica. Ne znam u čemu se sastoji, ali je sasvim sigurno da je moja (ipak je vas više, ne možete svi biti u krivu). Pošto ne znam kako da je uklonim, ja sa ovom činjenicom pokušavam da se pomirim i donekle sam naučio da živim u datom stanju. Smeta mi samo što ima ljudi koji samo misle da me poznaju i toliko se čvrsto drže te zablude da ne dozvoljavaju sebi da me zaista upoznaju. Znam da će ovo čitati i ZNAM da se neće prepoznati, opet će misliti da govorim o nekom drugom… Sad, ovo i ne bi bilo toliko strašno da neki od njih ne čine vrlo važan dio mog života. Činjenica da mi je do njih jako stalo, tjera me da se ponašam u skadu sa modelom koji su u svojoj glavi stvorili o meni – a sve kako bi moje postupke i riječi interpretirali „kako valja“, opet, prema tom modelu. I čitav naš odnos je u tom vakumu između njihovog mene i mene. Jer, ako uradim ili kažem nešto što nije u skladu sa njihovim shvatanjem o meni, sa njihovim viđenjem načina na koji razmišljam, gotovo uvijek dolazi do pogrešne interpretacije i sukob je neizbježan. A svi sukobi su bolni, naročito ako je sa druge strane neko koga, ajde da kažem, voliš. Neko može reći da lažem te drage osobe, ali to nije istina. Oni lažu sami sebe, a ja samo nemam hrabrosti da se toj samoobmani suprostavim, iz straha da ih ne izgubim.

A sad, posle ovog izliva gluposti u mozak,  da napišem za one koji su se, možda, zabrinuli za moje psihičko zdravlje:
Ovaj blog mi služi kao izduvni ventil kada sam tužan, bijesan ili preplavljen bilo kojim drugim negativnim osjećanjem. Dakle, ovo je samo spomenik tim mračnim momentima mog života, a ne nikako njegova realna i kompletna slika. Pa ne očekujete valjda da sjednem za kompjuter i napišem nešto kada sam srećan? Zato ne brinite previše, a ja ću se ubuduće truditi da svemu ovome dodam malo više vedrijih boja – zbog vas.