Dijalog
- Naivan? Da, jesam… Ali sam naivan zato što želim da budem naivan. Probaj i ti, vjeruj mi, život će ti biti mnogo ljepši.
- Ha ha, pa ti si i lud! Zar treba da vjerujem da su svi ljudi plemeniti?! Zar u svakom zamahu tuđe ruke treba da vidim namjeru da me pomiluje, a ne da me udari? Ne, ne, uvijek treba biti spreman, ljudi su zli.
- U pravu si, tu i tamo padne i po neki udarac. I strašno zaboli. Ali boli, boli, pa prođe. Posle opet dođe sreća, opet si zadovoljan i opet voliš život i ljude oko sebe. A tvoj život je negativ mog života. Ti si stalno u grču, u strahu, u mržnji, iščekuješ udarac i na neki čudan način si zadovoljan samo kada zaista i primiš udarac jer možeš da kažeš: „Znao sam!“. Radije ćeš biti u pravu nego zaista srećan… Reci mi, prijatelju, ko je lud?
- Ipak, ljudi će te mnogo češće udariti nego pomilovati.
- Ako ti tako kažeš, biće da je tako…
…
Мислим да обојица претерују и да су обојица у праву. Ипак ме је ,,оптимиста“ убедио својим аргументима. Одличан дијалог.
Jedna od prostih podela ljudi je i ta da se dele na optimiste i pesimiste. Glasam za optimistu koji se samo pravi da je naivan. Lepo ispričano sa malo reči, a mnogo smisla i značenja.
Bolje udarac, jer je iskren, nego lazno pomilovanje, ‘bice sve ok…’.
Posle udarca vise ne boli toliko.
Odlican dijalog!
Ljudi ce te mnogo cesce udariti ako vide strah od udarca i bol koji su izazvali istim..Oni koji udaraju,retko krecu na one koji se cine nezainteresovani,na one koji su okrenuti nekim mudrijim stvarima…na one koji otvoreno pokazu da ce „udarac“ vise zaboleti onog ko ga daje..nego onog ko ga prima…
Da, to je bila poenta poslednje recenice…
2 zelenavrata: Tebe su ljudi bas razocarali, a?
Ne daj se, dvolicnost je toliko……niska, da jednostavno ne moze da povrijedi. Nemoj se ljutiti na te ljude, zali ih. I pomozi, ako mozes.
Hm… Ne očekujem ni udarac, ni nežan dodir… pustim da teče, pa šta donese. Opušteno kroz život. Biće onako kako treba da bude.
Ni oni dvojica ne ocekuju, oni pretpostavljaju.