Korjeni

         Teško je kad nemaš neko mjesto koje zoveš svojim, kad moraš stalno da se seliš iz grada u grad, i nigdje se ne zadržiš dovoljno dugo da se potpuno opustiš, ili, pak, dovoljno kratko da ne bi imao vremena da se počneš opustati. Taman kad pustiš kakve-takve korjene, kad sebi stvoriš neki život, kad formiraš svoj krug – dođe vrijeme da se ide. Mada, nisu meni toliko teški odlasci, ne… Ono što nikako ne volim su – vraćanja. Kad se vratiš među ljude koje više i ne poznaješ, i svima si drag, ali bi svi mogli i bez tebe, mjesta koja su ti poznata, a opet nekako hladnija i drukčija nego što su bila kad si prvi put tu bio. I svuda pripadaš, a ne pripadaš nigdje, ne pripadaš nikome. E, to je život kojim ja živim. I kad me neko pita odakle sam, ja ne znam šta da mu kažem. Odsvuda, pusti… Šta drugo da kažem? Molim se za dan kad ću konačno moći da kažem: „Ja sam iz Tog-i-tog grada, to je moj grad. Tu živim, tu sam srećan, tu plačem, tu ljubim, tu tugujem i gdje god da odem, koliko god tamo da ostanem – ja ću se vratiti mom gradu, mom domu.“