O… (About)

O BLOGU 

         Ne znam… Stvarno ne znam šta da kažem o ovom blogu – to je što je. On je priča o mom životu. On je i priča o meni. Meni ispod mene. Jer se trudim da budem prostački iskren dok pišem tekstove, da se oslobodim svih obzira, kompleksa i šablona kojima obično robujem i da preslikam sebe i taj momenat u kom jesam vjerodostojno. Naravno, to nije svakom vidljivo, ja se staram da ne bude. Ko ne vidi – i ne treba da vidi. A ko vidi, i zna da čita šta ovdje piše, može slobodno da kaže da čita mene. Na neki način, ovo je i potraga. I ovdje ću da stanem, dosta sam lupao…

O MENI

         Upozorenje: sve što piše u ovom dijelu teksta predstavlja moju sliku o meni, prema tome, nemoj očekivati pretjeranu objektivnost ili istinitost (osim, možda, u biografskim podacima).
         Rođen sam davne 1987. godine (da, 1987.), u Beranama. Čovječe, 1987. i Berane. Kakva kombinacija… Već na osnovu godine i mjesta rođenja, može se dosta zaključiti o zvijezdi pod kojom sam rođen. Na (ne)sreću, peti i sve naredne rođendane nisam slavio u Beranama. Otišao sam, ili bolje da kažem – odveli su me. Sve što sam od tamo ponio su široka stopala (prilagođena sniježnim uslovima, mada se nisu pokazala loše ni u vodi), po malo beransko ime i lice sklono crvenjenju. E, da, umalo zaboravih, potkrao mi se i neki gen koji čini da mi Beranke (i uopšte žene sa sjevera Crne Gore) izgledaju nekako ljepše od svih ostalih žena. Ne sve, naravno, ali kad je lijepa – onda je to nestvarno. Taj (za sada) presudni, peti, rođendan dočekao sam u Boki, gdje sam kasnije završio osnovnu i srednju školu, iz koje sam ponosno pod miškom iznio diplomu na kojoj piše: „Brodomehaničar, SSS“. Nisam kao klinac imao nikakvih ambicija. I tu srednju školu sam upisao sasvim slučajno. Nekako su svi iz mog okruženja upisivali gimnazije, kuvarske, frizerske, automehaničarske, trgovačke i slične škole, a ja sam morao biti drugačiji od drugih. Kažem, nisam imao nikakve ambicije (barem ne što se škole tiče), tako da se nisam spremao za prijemne ispite, niti sam mnogo razmišljao o srednjoj školi sve do „zadnje ure“. A ta zadnja ura je bio ljekarski pregled za upis u srednju školu, kada me je doktorka (više je ličila na prenašminkanu mumiju, al’ dobro sad) pitala šta da napiše na ljekarskom uvjerenju. Brodomehaničar – rekao sam nakon par sekundi razmišljanja, i eto… Odluka koja će se kasnije pokazati ne tako lošom. U tom periodu života najvažniji mi je bio folklor. U stvari nije bio najvažniji, ali o Najvažnijoj sad neću da pišem. Neće se ona naljutiti, znam, zato je i bila Najvažnija. U svakom slučaju, na folkloru su se zasnivali svi moji planovi za budućnost. Završiću srednju školu, zaposliću se u lokalnom brodogradilištu (eto, čisto radi staža i osiguranja) i posvetiću život folkloru. Biću koreograf, najprije najmlađoj grupi Umjetničkog centra u kom sam igrao, a kasnije će oni odrasti i uz mene postati prvi ansambl, pa…. Nebo je granica. Oženiću se, imaću između 10 i 160 djece, i sve će biti kako treba. Naravno, nikad neću prestati da nastupam. Pa ko bi se normalan odrekao onog mirisa „iza scene“, frke i napetosti dok se presvlačimo između dvije tačke, savlađivanja smijeha kad primijetiš da je nekome iz ansambla počeo da pada neki dio nošnje usred tačke (ili muke ako si taj neko ti), svijetla reflektora koje te sprečava da vidiš publiku, aplauza iz mraka i onog oduševljenja koje ne vidiš ali osjećaš u vazduhu? Ili turneja? Eh, turneje… I sve je to bilo super, čak su me i spremali za koreografa, išao sam na sve moguće probe i često ih vodio, pratio sve nastupe – dok mi jednog dana nešto nije jednostavno „kvrcnulo“ u glavi i meni je sve to postalo nepodnošljiv teret. Negdje pred kraj srednje škole, samo sam se okrenuo, i otišao i od proba i od dvorane „Park“ i od svega što je imalo prizvuk folklora. Kao i svaki nezreli dječak. Prvo veliko propadanje za koje sam lično zaslužan. Dobri ljudi su probali da me „urazume“, uzalud. Poslednji razgovor na tu temu završio se rečenicom: Pa ništa, želim ti puno sreće u tome što ti je ostalo. Čini mi se, pamtiću je dok sam živ. I danas, godinama kasnije, desi mi se da se pokajem što sam napustio tu stazu. Nigdje se nisam ljepše osjećao nego na daskama, nikad nisam bio bliže sebi nego u tom periodu svog života. No dobro, bilo nekad. Posle svega toga, otišao sam u Podgoricu da završim Primijenjeno računarstvo na ETF-u. I završio… Pa da, sad sam ti ja Bachelor računarstva. Ali čak i to je bilo više rezultat nagovaranja i zalaganja ljudi iz moje okoline, nego moja svjesna odluka. Tokom studiranja u Podgorici sam ponovo pokušao sa folklorom, prosto sam morao. Ali čisto rekreativno, bio mi je potreban neki stalni izvor dobrog raspoloženja. Tu sam naučio vrlo važnu životnu lekciju: moraš biti lošiji od drugih da bi te prihvatili. Čim primijete da si „za dužinu“ bolji od njih – počnu da te mrze. Nisam se dugo zadržao… Posle toga, već kako to ide, jedna stvar vodi drugoj i ja sam se obreo u Beogradu (na kraju, nije li to san svakog novorođenog Crnogorca?) gdje privodim kraju drugi fakultet. U stvari, ovo je samo „nadogradnja“ onog prvog, tako da tehnički možemo govoriti o jednom fakultetu. Jeste, oba mi fakulteta. Eto, to je prva krupnija odluka koju sam Ja donio u moje ime (ne računam gorepomenuto napuštanje folklora – to nije bila odluka, nego „nešto što se mora“). Što znači, ako ćemo iskreno, da sam tek prije par godina „ozbiljno“ preuzeo odgovornost za svoj život. No dobro, bolje ikad nego nikad. Tako, kažu ljudi da sam previše ozbiljan za svoje godine. Ne poričem. Uvijek sam se i družio sa starijima od sebe. Ima to svojih prednosti: ako izabereš prave ljude, sve što kažu ili urade može ti biti lekcija. A ja još nisam upoznao osobu koja bolje upija od mene. Ali je i uzrok nečega što smatram svojom manom: uvijek mi se žuri, nikako da shvatim da sve dođe u svoje vrijeme. Ili je ono prvo posledica ovog drugog? Ne znam… I nebitno je, idemo dalje, već mi je dosadilo da pišem ovo pa će naredne rečenice vjerovatno biti malo manje skladne i povezane nego prethodne. Kažu da volim da „filozofiram“. To neću komentarisati. Razgovore sa mnom karakterišu sledeća svojstva: rijetki su, kratko traju i ja rijetko u njima učestvujem. Osim ako se radi o Tesli ili piramidama – o tome mogu „do besvijesti“. Stvar koju najmanje volim ali koje bih se najteže odrekao je mobilni telefon (znaju svi koji su ikada pokušali da me dobiju). Najgora osobina koju čovjek, po meni, može da ima je bezobzirnost prema drugim ljudima. To kad osjetim kod nekoga, pretvorim se u tiranina. A znam da budem nepodnošljiv, vjeruj mi. Kad već pričamo o osobinama, znam nekad da budem ciničan, kukavica, licemjeran i imam još mnogo loših osobina. Imam i dosta dobrih osobina (mnogo više), ali sad baš ne mogu da se sjetim ni jedne. Po malo sam i narcis – ali ta ljubav je plod poštovanja. Ima ljudi kojima je bitnija slika o njima – nego ono što stvarno jeste. E, pa, ja ni slučajno ne spadam u takve ljude. Bitno mi je da sam Ja sa Sobom u miru, a kako neko nešto vidi – to je njegova stvar. Trudim se da nikada ne uradim nešto čega bih se mogao zastidjeti, odnosno što smatram neprihvatljivim. Znači, (skoro) ništa što uradim ne može ne postidjeti. O drugim ubjeđenjima po kojima živim neću pisati ništa, mogu se naći među tekstovima na blogu. To je samo jedan razlog, drugi je što se ona s vremena na vrijeme mijenjaju (što je potpuno normalno i poželjno, ako mene pitaš), a ja ne planiram da mijenjam ovu stranicu u skorije vrijeme. I dosta je ovoga pisanja, dosadio sam i sebi. Slijedi još samo nekoliko kratkih izvoda i slika koje vrijede 1000 riječi. Hahahahaha…

ŽELIM DA…

• shvatim čemu (su) služ(il)e piramide;
• sagradim piramidu
• živim par mjeseci u nekom kineskom selu, onom sa razglednice;
• studiram filozofiju I PSIHOLOGIJU
• kupim onu opservatoriju na Kalemegdanu (prije Miškovića) i napravim od nje sebi bivak;
• provedem zimu na Tibetu, u nekom od hramova;
• neko ukrade Kalimera sa stola Ive Andrića i donese ga meni (zbog fanatičnih obožavaoca: šalim se)
• kupim IWC Schaffhausen Vintage kolekciju satova;
• mi Ana Mitić da broj telefona (šalim se, gospodine Mitiću. Ili ipak…)

POŠTUJEM…

GDJE BJEŽIM OD SVIJETA

OMILJENI LIKOVI (ne ljudi, LIKOVI)

ŠTA JE HUMOR?

---

Ostaviću komentare otvorene, ali samo zbog sledećeg:
Ako neko od ljudi koji me poznaju misli da sam nešto slagao, ili izostavio – neka napiše. Takođe, potpuno anonimno, ako želite, možete mi reći nešto što mi „oči u oči“ nikada ne biste rekli. Pitajte, kudite, sprdajte se, činite što god ‘oćete, samo nemojte da me hvalite. Komentare koji mi makar zamirišu na hvalu ću obrisati bez pardona.

Pozdrav,
Slavko