Na ovoj strani ću s vremena na vrijeme postavljati tekstove drugih autora za koje smatram da su vrijedni i da bi bila šteta da se „zagube“ (što se kod nas često dešava). Nadam se da mi niko od njih neće zamjeriti…

PROTIV STRUJE

Piše: Milan Popović

Slučaj dve banke, u jeku svetske finansijske i ekonomske krize, u poslednjih par meseci 2008, najbolje je osvetlio svu razliku, ali i bedu, centra i periferije Evrope. U slučaju banke Fortis, u Belgiji, Vrhovni sud ove zemlje, saopštio je da nema dokaza, ali ima indicija, da je vlada pokušala da utiče na odluke suda u tom slučaju, i to je bilo dovoljno da premijer i vlada, odu i bukvalno za dvadesetčetiri sata. Istovremeno, u slučaju Prve banke, u Crnoj Gori, u kojoj su indicije o nedopustivom konfliktu interesa, između prvog ministra i de fakto prvog vlasnika ove banke i cele Crne Gore, neuporedivo brojnije i jače, premijeru i vladi nije čak ni postavljeno, a kamoli izglasano nepoverenje, štaviše premijer je svoje retke ozbiljne kritičare, kao u svoja najbolja vremena, onako bezočno i prostački, kako to još samo on ume, nazvao „licemerima“.

Beda centra došla je iz Brisela. Onog evropskog a ne belgijskog. Svakodnevnim apologetikama Havijera Solane, na adresu našeg sada već i planetarno slavnog multipremijera, koje su već postale i po malo otrcane, pridružile su se i sasvim konkretne ekonomske pohvale, potpredsednika i komesara Evropske komisije za preduzetništvo i industriju, Gintera Ferhojgena. Koji je za program crnogorske vlade, za ponašanje u uslovima nadolazeće svetske krize, rekao kako je „šampionski“. I to u ono isto vreme dok je trajala sprdnja sa Prvom bankom i celom Crnom Gorom. Za nekritički orijentisane evrointegracioniste, ovo je bila dobra prilika, da najzad otvore oči. Da vide kako, uz nesporno pozitivne i neophodne elemente, tekuće evropske integracije, nose i mnoge stare terete, među ovim potonjim i one stare, zapravo neokolonijalne elemente (jer se rečene pohvale ne mogu shvatiti nikako drugačije nego upravo kao stari evropski kolonijalizam, čak rasizam, samo sada umotan u „staniol“ evropskih integracija, u smislu što je dobro za nas u centru, naime odgovornost i smenjivost vlasti, nije dobro za vas na periferiji, na Balkanu, u Crnoj Gori, vama je dobra i Prva banka, i već dvadeset plus i onih pedeset godina nesmenjiva vlast, i njen odnosno vaš šampion-multiprajm).

Ali Brisel nije glavni problem Crne Gore, on ovaj problem samo pojačava. Glavni problem Crne Gore je u samoj Crnoj Gori. Problem korupcije, konflikta interesa i organizovanog kriminala. A Prva banka je samo vrh ovog problema. Brojne indicije upućuju na povezanost najmoćnijeg čoveka, vlasnika Prve banke, petostrukog premijera, Mila Đukanovića, i njegovog razgranatog klana, sa nekim od najkrupnijih (ne)dela organizovanog kriminala u poslednjih dvadest godina, od ratnih zločina 1990-ih, posebno deportacija 1992, preko koruptivnih privatizacija, posebno KAP-a, čak i do nekih od najtežih delikata klasičnog kriminala.

U najkraćem, brojne i ozbiljne indicije upućuju na to, da u slučaju Crne Gore imamo na delu, ne samo povezanost organizovanog kriminala sa delovima vlasti, kako je to Evropska komisija oštro primetila u jednom od svojih ranijih izveštaja o Crnoj Gori, nego čak nešto još mnogo, mnogo gore od toga, naime sam organizovani kriminal, na čelu sa najmoćnijim čovekom Crne Gore, oligarhom, tajkunom i premijerom, Milom Đukanovićem i njegovim klanom, na vlasti.

Ali čak i od ovoga ima nešto gore. To je činjenica da je ova i ovakva vlast zarobila celokupnu državu i društvo, pogledajte samo na šta liče pravosuđe i univerzitet, o ostalim oblastima da i ne govorimo, pa su i institucionalne mogućnosti za mirnu, nenasilnu i civilizovanu smenu vlasti, u velikoj meri blokirane, a rizici i opasnosti od još jedne revolucionarne promene, u ovoj revolucijama izmučenoj zajednici, ponovo povećane.

A revolucija je njihov teren. Zbog ratova i zločina koji su usledili, oni danas o tome radije ćute, ni jubilej joj nisu obeležili, iako su sve od nje dobili, ali ih treba podsetiti, danas je tačno dvadeset godina od njihove potonje, takozvane antibirokratske revolucije. Pa je zbog toga zaista vrhunsko licemerje kada oni isti danas upozoravaju na opasnosti od revolucije. Ne samo da su jednom od najnegativnijih nasilnih smena u istoriji Crne Gore, 1988-1989, došli na vlast, korupcijom, reketom, nasiljem, u suštini, oni se na vlasti održavaju i dan danas. I na taj način samo povećavaju verovatnoću, da u Crnoj Gori dođe do još jedne nasilne, revolucionarne promene. Sa neizvesnim ili čak negativnim ishodom. U tom smislu, oni, a ne neko drugi, posebno ne oni koji upozoravaju na opasnost od takvog razvoja događaja, kao, recimo, general Blagoje Grahovac, ili autor ovog teksta, bili su, i ostali, naši najpredaniji revolucionari.

Izvor: „ND Vijesti“

THE STATE OF THE ART (Država Arta)

Piše: Mudri Aksentije

The state of the art is the highest level of development, as of a device, technique, or scientific field, achieved at a particular time. It also applies to the level of development (as of a device, procedure, process, technique, or science) reached at any particular time usually as a result of modern methods. (izvor: Wikipedia)

Prevedeno na maternje nam jezike to dodje ovako:
The State of the Art predstavlja najviši nivo razvoja nekog uredjaja, tehnike ili naučne oblasti, postignut u odredjeno vrijeme. Izraz se primjenjuje i na nivo razvoja postignut u nekom odredjenom trenutku primjenom savremenih metoda…
Sam izraz The State of the Art rijetko se prevodi. Zato većina ljudi nije ni upoznata sa terminom Država Arta, te se često zaprepaštava njegovim praktičnim manifestacijama.
Država Arta nastaje evolucijom visokokvalifikovanih upravljacko-rukovodećih struktura jedne nacije (ili kakve druge društvene grupe), tokom koje se njihovo svjesno Ja identifikuje sa kolektivnim Ja Države. Pomognuto nestajanjem svjesnog Ja kod neposredno podredjenih nižih ruko(m)vodećih struktura, prethodno Ja poprima karakteristike velikog Mi (npr. Mi Nikola I), pri čemu zadržava iskonski singularitet forme Ja.
Napredno Ja najslikovitije se predstavlja formulom:
Ja = Drzava (1)
a pošto je
Drzava = teritorija + stanovnistvo + granice + suverenitet (2)
i
stavnovništvo = Ja + svi vi ostali (3)
postaje očigledno da je:
Ja = Ja + svi vi ostali + teritorija + granice + suverenitet (4)
Prethodna rekurentna formula pokazuje da nakon svega par ciklusa Ja postaje mnogo veće od suvereniteta, granica, teritorije i svih nas ostalih zajedno, odnosno da Ja može da jebe mater svima, a da to ne ugrozi opšti predak u formuli Države Arta. Ovu mogućnost Ja najčešće i koristi.
Ne treba zanemariti fakat da Ja uključuje i Njegove riječi i djela. Kako je
Ja = Riječi + Djela + Ostalo moje (5)
očigledno je da ono raste sa svakom riječju, obećanjem, projektom, otvaranjem… Pri tome, djela svjesnog Ja, zbog identiteta (1), očigledno nisu samo djela koja je Ja ostvario, već i sva ostala djela koja odabere za svoja – iz formule (4) se vidi da to mogu biti i djela svih nas ostalih, npr.
Filozofija Države Arta podjednako se uspješno primjenjuje na države, gradove-države (polise), gradove, gradske opštine, mjesne zajednice, skupštine stanara… Ljepota njene jednostavnosti i težnja ka sublimaciji i opštem jedinstvu u liku i djelu velikog Ja, čini je neminovnošću na Darvinovoj kružnoj trci (viđi sliku). Naravno, to ne znači da je ista svima jasna i prihvatljiva. Zato i nastaju zabune pri razjašnjavanju dogadjaja tipa
„Ja napao nekog tamo“
Naime, jasno je da je
Ja = Ja + neko tamo + svi preostali
to dalje znači da je
„Ja + neko tamo + svi preostali“ napao „nekog tamo“
Potiranjem nekog tamo sa lijeve i desne strane relacije, te prebacivanjem svih ostalih na desnu stranu, dobija se
„Ja“ napao „- sve preostale“
a kako i „Ja“ i „svi preostali“ po definiciji moraju imati vrijednost veću ili jednaku nuli, logičkom metodom reductio ad absurdum jasno se dobija da
„Ja nije napao nikog“
Sličnim postupkom, lako će se dobiti i da je vrlo vjerovatno „Neko tamo napao Ja“…

Izvor: sprdnja.com